Kada sam započela pisati ovaj blog, obvezala sam se napisati 100 recenzija; dobrih, loših, dugih, kratkih, zbrčkanih ili dobro promišljenih, kakvih god. Htjela sam kroz nekakav mali projektić ovladati vještinom dovršavanja stvari, koja je malo oslabljena kod nas koji u glavama imamo po 300 otvorenih tabova u svakom trenutku. Meni najčešće nije problem doći na nekakvu ideju niti nešto započeti, ali mi počesto izmiče ono slatko zadovoljstvo dovršavanja nečega što sam započela.

Jesam li lijena? Nisam. Uporna sam, strpljiva i tvrdoglava toliko da mogu čak cijelu sezonu bilo koje serije pogledati u jednom danu ako treba. 🙂 Pišući ovaj blog, htjela sam sebi dati okupaciju koja će tražiti od mene fokusiraniji angažman kroz neko duže razdoblje. Ta okupacija je morala zadovoljavati ove uvjete:
a) sama sam odabrala “ŠTO”, nitko mi zadatak nije predložio niti nametnuo
b) treba se ticati nečega što volim i u čemu uživam
c) treba imati nekakav brojkom izražen cilj (nisam postavljala datumske rokove, ali jesam broj recenzija)
Kada nešto voliš, onda to ide samo od sebe, zar ne? Motivacija je nepresušna i ne umaraš se kad radiš ono što voliš, jel tako?
Ne baš.
Moj je um još uvijek infantilan i ako nije čvrsto zauzdan, odskakuće za nekakvim Čarobnim Frulašem. Problem je što sam uz to još i pomalo perfekcionist. 

(Izvor)

Mmmmda, ali ja imam ove nekakve subjektivne standarde o tome kako nešto treba izgledati da bi bilo savršeno. Često, ako to ne ide tako, izgubim strpljenje i prestanem raditi na nečemu. Grozna i djetinjasta navika. Primjerice, ako ne pročitam barem 2 knjige tjedno i ako ne napišem barem 2 recenzije tjedno, k vragu sve, nisam za ništa i ne trebam se time baviti čak ni iz hobija! Ne znam odakle mi taj stav, ali za sve ono što je kod mene malo tvrdoglavo krivim bosanske gene. 🙂

Ovo što sada radim, pišući ovaj Četvrt(k)asti Post, je da sebe učim lekciju o korekciji putanje. Normalno je da, kada se negdje uputiš, tu i tamo zastaneš, malo se izgubiš, malo se vraćaš, tražiš put, raspituješ se kod prolaznika, psuješ, plačeš, prejedeš se slatkog, ali sutra se već sabereš i nastaviš dalje.

Moja prva nagonska reakcija nije da sebe nježno uhvatim za ruku i okrenem se u pravom smjeru. Ne, ja bih sebe najradije dograbila za kosu i poslala se u kut. 🙂 Na sreću (ili nesreću), mi introverti s vremenom razvijemo cijeli parlament glasova u svojim glavama. Sa njima postanemo ili jako dobro prijatelji ili jako dobri neprijatelji i živimo tako svi skupa u tom mentalnom selu. Srećom po mene, tu negdje živi (osim ono dvoje staraca, Duje i Mande) i Razumna Iva. Malo je starija nego ja, puno mirnija i pametnija. Danas kaže ona meni:

Ja: “Nisam napisala recenziju već skoro tri tjedna! A imam materijale! Imam sve!”

Razumna Iva: “Pa odlično! Stigneš! Samo polako!”

Ja: “Ah, polako… Imam ja još posla! Samo se ne znam organizirati, inače bih sve stigla!”

Razumna Iva: “Ne ako imaš vremena za 13 stvari, a ti hoćeš napraviti 33.”

Ja: (durim se)

Razumna Iva: “Gledaj, sasvim je normalno tu i tamo malo izgubiti kompas. Zamisli ti, Iva, da nekakav pilot hoće stići iz Zagreba u Madrid. Recimo da je čovjek neracionalni perfekcionist. Prvi put kad vidi da mora korigirati kurs, nešto što je sastavni dio upravljanja avionom, on frustrirano skoči na noge, paci kapu na pod, razdere kravatu, razlete se prikačene pilotske oznake sa odijela, a on napusti pilotsku kabinu u sred leta i pizdi: ‘Jebo ti ovo, nisam ni za što, ne znam ni od A do B doći u ravnoj crti, k’o da je to sad neka filozofija! Evo, dovedite onu babu sa 21C, pa nek’ ona leti, ja očito ne znam, džaba mi sva škola…’ A onda se zaključa u WC i ne da se dozvat.”

Ja: …. okeeej, ali to nije isto…

Razumna Iva: “Nije i jest. Samo si ti u bolje položaju. Ne ugrožavaš ničiji život.”

Ja: “Je, ali ima dobrih ljudi koji me prate! I to unatoč tome što ne volim Zafona ni Nesboa! Ne mogu takve ljude iznevjeriti.”

Razumna Iva: “Pa samo trebaš nastaviti ovako kao i do sada, pisati o onome u čemu uživaš. Ako se ljudima svidi, ljudi će ostati. Ako im se ne svidi, otići će. Možda će s vremenom doći neki novi. To je sve OK i normalno.”

Ja: “… okeeeeej…”

(Dok je Razumna Iva odlazila svojoj kući, vidjela sam da ju je susrela stara Manda i čula sam da joj je rekla: “A je i ti imaš strpljenja šnjon, ja bi’ je davni’ dan’ nalupala po grintavoj guzici…”)

Tako sam, evo, završila s ovim postom-svaštarom, da malo zagrijem ukočene blogerske mišiće i obavijestim i sebe i vas da sam recenzijom “Ja sam Malala” (34. po redu koju sam ja napisala, od zadanih 100) ostavila iza sebe prvu trećinu puta. 🙂

U međuvremenu se dogodilo još nekoliko stvari koje ja kao nekakav samoprozvani book-blogger imam potrebu utrpati u ovu košaricu. Prvo, dragi i ja smo išli pogledati film “Različita” (po istoimenoj knjizi koju je napisala Veronica Roth). Prvo sam htjela ići sama, jer nitko nije htio ići gledati film snimljen po nekoj knjizi namijenjenoj puno mlađoj publici nego što sam ja. I da, zašto ja ne gledam te vukove s Wall Streeta nego te neke neozbiljne filmove, ha? Ha?
Dragi mi se smilovao, pa se odlučio žrtvovati i odsjediti sa mnom ta dva sata. Na kraju je iz kinodvorane izašao toliko oduševljen da je zaboravio na oprez i izjavio kako je “ovaj film sto puta bolji od Igara gladi.” Nismo se baš posvađali ni prepirali, ali mislim da od tog dana nisam s njim razgovarala o ičemu što se tiče zajedničke budućnosti. 🙂
Drugo, u međuvremenu je u Hrvatskoj boravila Lauren Beukes, autorica popularne knjige “Djevojke koje sjaje”. Meni se knjiga, na žalost, nikako nije svidjela, ali mi se jako svidjeo intervju s njom. Čitala bih još intervjua s njom, ali bih “Djevojke koje sjaje” naradije zaboravila. Ima žena još nekoliko knjiga (“Zoo City”, “Moxyland”, “Maverick”), možda još ima nade da od mene dobije naklon.
Još jedna stvar koja je meni popravila raspoloženje jest da je ovih dana broj “klikova” na Bibliovcu prešao u peteroznamenkasti broj. Da, svjesna sam da neki domaći blogovi i make-upu i modi imaju toliko klikova dnevno, ali ja sam prezadovoljna. Bibliovca ima oko 150 divnih i dragih fanova na Facebook stranici i ne bi ih mijenjala ni za što! 🙂

I za kraj, evo vam slika fotka jednog neobičnog slova “T” zbog kojeg sam se u Algoritmu morala vratiti dva koraka unatrag, da provjerim što sam ja to zapravo pročitala. Oh, my dirty mind… 🙂

Eto ga, narode. Što ću ja dalje? Duboko udahnuti, valjda, potapšati se po ramenu, sakupiti sve one bilješke za recenzije koje me strpljivo čekaju i polako…

Hvala vam puno što ste tu još uvijek. 🙂

XOXO

Iva